Predstava Tanatos je deo projekta Dan posle, koji su 2010. pokrenuli Grupa „Hajde da…“ i Centar za ratnu traumu iz Novog Sada. Projekat je bio namenjen mladim umetnicima i veteranima ratova 1991-1999. Veterani imaju dragoceno razumevanje prošlosti i posledica do kojih neke odluke mogu da dovedu. Sa druge strane, mladi su više zagledani u budućnosti i imaju nadu da ih tamo čeka nešto bolje. Smatrali smo da susret mladih umetnika i ratnih veterana (dve koncepcije života koje se najčešće razlikuju, ali mogu da se nadopunjuju) može da bude plodonosan. Želeli smo da kroz niz aktivnosti podstaknemo dijalog o tome kako mogu da sarađuju u umetnosti i u drugim oblicima (društvenog) života. Sa tim ciljem smo, nakon radionica fizičkog teatra, pokrenuli i rad na pozorišnoj predstavi.
Koreografija i kostim: Boris Čakširan
Dramaturgija: Marko Pejović
Muzika: Aleksandra Đokić
Scenografija: Ivana Krnjić
Igraju: Jelena Stojiljković, Jovana Rakić Kiselčić, Ljudevit Kolar, Miodrag Tasić, Novica Kostić, Željko Vukelić/Goran Nikolić
Partner na projektu: Centar za ratnu traumu
Finansijska podrška: Skupština grada Beograda, Sekretarijat za kulturu
Kada srce prestane sa radom, počinje umiranje. Ostavljene bez kiseonika, ćelije se ”gase”. Dođu neke godine kada se u društvenim DNK lancima, neuronima, srčanim zaliscima, desi to isto odustajanje. Bez jasne svesti, društvo se opredeli za smrt. Simptomi su očiti, ali se čovek opire ideji da će upravo tamo stići. Destrukcija i odsustvo saosećanja su nepobitan dokaz da je nešto unutra, u humanom sklopu, odustalo od borbe.
Da li smo kroz život vođeni Tanatosom ili negde, u nekom krajičku, postoji nada da je čovek sposoban da izađe iz mraka i ne prepusti se smrti?
U predstavi nastupaju igrači savremenog plesa i veterani ratova 1991.-1999. koji svedoče o jednom vremenu za koje se nadamo da je ostalo za nama, ali čije se posledice još uvek osećaju.
Milica Zajcev, Dnevni list Danas, 21. 03. 2011.
…Kada tok dešavanja dovede ratne veterane Ljudevita Kolara, Miodraga Tasića, Novicu Kostića i Željka Vukelića do izlaganja njihovih ratnih stradanja odnosno najpotresnijeg ličnog doživljavanja Tanatosovog pakla, onda nastaje prava, istinska drama, koja potresa duh, uzbuđuje emocije, otvara vrata bunta protiv bola i tuge što sobom nose crna leptirova krila kojima se uništava suština humanosti… Bez obzira da li ste u tom trenutku mlad gledalac (a njih je bilo najviše na ovoj predstavi u Rexu), ili ste u ranom detinjstvu, pa u zrelosti, osetili zlokobnost i razarajuću moć ratovanja, morate biti dirnuti (što se očekuje), ali i iznenađeni (što se ne očekuje) kako ovi prekaljeni ljudi izgovaraju svoje monologe. Njihovu iskrenost, staloženost, sugestivnost, koja se ne može naučiti ni u jednoj obrazovnoj ustanovi za dramsku umetnost, čini da zaboravimo gde smo, da u nama zaneme reči, pa i misli koje bismo izrekli njima u pohvalu. Ipak, svesno i sa nadom prihvatamo njihovo završno otvaranje vrata, da bi izgnali nagon smrti, pa da pokoju suzu ponesemo sobom u kišnu noć, kao i saznanje da se ovako ozbiljnom predstavom fizičkog teatra može mnogo toga u nama i oko nas učiniti boljim..
